Granica – Život i patnja u albanskom djelu Gore

Granica je bila zatvorena. Bili smo primorani da za 500 metara uzimamo dozvolu svakog dana. Na sabah su se prozivala imena. I kada izlaziš morao si se javljati. Prema granici nisi mogao ni prstom pokazati. Da pjevaš samo pjesme Enverove, na albanskom jeziku samo. Našinski nisi smeo da pjevaš. Nemoguće je bilo da sam ideš prema granici. Ako ideš sam, trebao si na druge kanale. Imala je porta gdje da uđeš prema granici. Imao je put širok šest metara. Prvo je vojnik povlačio minsku žicu da se ne aktiviraju mine. Svakog sabaha se kontrolisao put da li se vide tragovi. To je radio puškar iz svake brigade. To je bilo sve do 90-e godine. Iz Borja je pobjegao Emruš Alija 1987. godine i jedan vojnik 1988. godine. Nisu se vratili. Otišli su u Ameriku. Radili su na bunkerima.
Vojska nije imala hleba da se najede. Jeli smo hljeb, praziluk i papriku u soli. Urdu (proizvod od strukture sira) nismo imali da jedemo. Uzimali smo 30 leka za dan, ni za jedan hleb nisi radio. Davali su nam bijeli hljeb samo kada su bili praznici. Inače jeli smo samo kukuruz, ili mešan ječam i kukuruz. Jednom se zakotrljao hleb i nije se polomio. Davali su nam po 100 grama kahve za mjesec dana. Dvije kile bijelog brašna za mjesec dana. Ovako nije bilo nigdje.
Gdje god da ideš jedan špijun je bio zadužen za tebe da te sluša šta pričaš. Među trojicom jedan je bio špijun. Da dođe neko tvoj iz grada, morao si da javiš birou. Ako ne vezaće ga. Žensko-muško radili su zajedno. Noću i danju.

Borje
Gránica

Gránica bíla zátvorena. Vo pésto métara sme bílje póterane da zíma-me leje (alb. „dozvola“) za svakí-den. Vo sábah se púalje ímena. I ka će íljezeš se púalje ímena. Na gránica ne-sí-mogof ni so pŕs da kážeš néšto. Da púješ sámo pésne Envérove, na álbanski jézik sámo. Nášinski ne-sísmef da púješ. Sám da ídeš na gránica né-moglo. Ako ídeš sám, će te trébet na druge-kánali. Ímala pórta ke dá-vljezeš za ke gránica. Ímaf pút šírok šes-métara. Pŕvo ásker će tŕne télj od míne da ne-se-aktíviraje. Sváki sábah se kontróljisaf pút da se víđet trágoji. Tija rábotaf púškatar ot sváka brígada. Tija bílo sve do devedéseta gódina. Od Bórje ízbegaf Émruš Álija vo 1987. gódina i jen vójnik vo 1988. gódina. Ne-se-vrátilje. Óšlje vo Amérika. Rábotalje na búnkeri.
Áskeri némalje ljép da se nájadet. Ljép, prása i píper ná-solj sme jálje. Úrda ne sme ímalje da jádeme. Sme zímalje tríjese ljéka za dén, ni za jen ljép ne si rábotaf. Sámo ka bíla nékua festa (alb. „praznik“) ni dávalje béf-ljep. Váke sme jálje samo kólomboš, elji méšan ‘rš i kólomboš. Jenoš ni se útutnaf ljép i ne se ískršif. Ni dávalje po sto gráma káve za mésec. Dvé-kila beló-brašno na mésec. Tija né-bilo nígde.
Ke će ídeš jen špíjun bíf zádužen za tébe da te slúša šo šé-zboriš. Vo trójca jen bíf špíjun. Da dójde od grát nekoj tvój, trébe da go jáviš vo pósta. Ako ne, će go vŕzet. Ženskó-muško rábotalje zájeno. Nóća i déna.

(Tajran Dalači, 49 godina, Borje)

Tekst iz knjige: Sadik Idrizi Aljabak “Jezik i stil narodne poezije Gore”