Alisa Hamza Alijević – Šara mi gorske oči prošarala

Cakli se nešto tamo,
stakla ili ogledalo je bačeno možda,
malo se bolje zagledah,
učini mi se da neke oči ugledah.
Pitam sebe čije li su to oči?
Smem li ja u njima da se oglednem?
Smem li da se na njih oslonim?
Kažem ja njima:
– Evo, gledajte, moje su oči gorske,
Odgovoriše mi:
– Tvoje jesu, ali mi smo celina,
Gorske oči nam je ime, mi se ponosimo njime.
Prodreh očima mojim u njih dobro i pomislih:
Varljive su i previše sjajne za ove ugašene moje,
a tako znam da bi mi dale
deo glacije cakleće svoje.
Njima se menjaju sve nijanse boje.
Plašim se pogleda plavog,
plaše me nemirne zelene,
crne su oštre, stroge…
Smeđe mi setu pokazuju,
ne treba mi baš ni seta njihova.
Zebem od straha neizvesnosti da ih dodirnem,
ne znam koja će mi nijansa pripasti.
Želim popiti koktel čarobnog napitka
svih tih boja,
neka me i otruju,
šarenilo je njihovo zastava moja.
One su od leda i snega načinjene,
tako su hladne i ledene,
Otopiti se pred žarom sunca znaju,
mogu da u njima senku svoju vidim,
mogu da kamen sa svoga srca bacim,
uzeće ga dno zenica crnih,
na kamenu jedne strane biće jedna tajna,
a druge biće mi želja,
sačuvaće meni to oči gorske.
ledom će kamen opet u oktobru okovati,
Gorske će mi oči kamen bačeni sakriti,
bućnuću ga pažljivo meseca avgusta,
možda i jula.
Jesu te oči hladne,
jesu i varljivih boja,
ali mi pogled utehe klikom dadoše,
kamen mi bačeni u dubinama tamnim,
crnim sakriše,
one mi tajnu sačuvaše,
možda mi ispuniti i želju mogu,
njima mogu nekada i dušu otvoriti,
tako mi rekoše…
Tamo su jedne ŠARene glacijalne oči,
čas su svetle,
čas su tamne,
Zašarenile su ih latice raznog cveća,
Nisu one krive što se otapaju i lede,
one samo vrha najvišeg Šar-kraljice
vojnički naredbe slede.
TO SU JEDNE OČI KOJE RAZUMETI ZNAJU,
TO SU GORSKE OČI,
one blješte,
u nas su uprte i kada ih mi zaboravimo
motre na nas i u tamnoj ponoći,
one bistrom vodom umivaju GORSKE NOĆI,
KAKVE LI SU TO NEMIRNE A SNENE OČI,
Da, da, znajte svi, da postoje te
GLACIJALNE GORSKE OČI.
.
Alisa Hamza Alijević
Iz knjige “Koren mi nebo doziva”