Hamid Isljami: Veter na Garčica

Šo sum nasipaf trinaeset godine, me pratilje na gurbet. Babo se slogavef sedejeći na noge, vo dućani tuđe. Ismeta go zelje vo asker-borć. Kuća ostanala na mene, ja da ga deksam.

Jena nedelja popret da idem na gurbet vo nas došof Sadik od Šajnofce. Malo posedaf ke Babeta vo soba i otišof. Babo me vikaf ke njego. Ne se gljedaf takof. Ne si mogof da go viđis senatogo, sve rabotaf. I ka nemaf rabota ga tražif. Sega ka trup, slogaven, ni ljegnat ni stanat, zgugurćen i nekako sobran ne ljićif na Babeta kakvogo go znlje svi.

Ka sum vljegof vo soba so ruka mi daf išaret da senem du pri njego. Soba bila nasipana so dim od tutun i ne sum mogof da go viđim hubavo. Ot nekoj tar mi stajf ruka na rame i mi rekof: “Slušaj dete, mene me viđis kakof sum, za ništo više nesum. Da je takof Allah da mi zeme duša. Ismet otišof asker i kućava ostanala na tebe. Ja te dade da bideš ćirak. Nesum rat, poljaj od mene gurbet crn šo napraj, ama take ni je pišano. Zn'jem, školo hubavo ti iduje ama prvo da iljezeme žive ot oja, pa poslje uči. Sadik je hubaf čujek, hubaf dućan ima, hubavo će ti bide, Beljigrat je hubav grat”.

Ka dokažuaf, zbifnaf. Mu sum zagljedaf s'vza vo oko. Babo nikoga ne želaf. Mati ni kažala velji i ka mu umrela mati s'vza ne puštif. Sega želaf. I ja sum se raželaf i sum iljezof nadvor.

Mati sakala da zaidujem na gurbet vo ponedevnik, takof je adet. Žene mlogu gljedaje na tija. Mije muži ne. Vo ponedevnik stanala mlogu rano, još saba ne puano. I ja sum se razbudif rano. Nekua tresajca vljezla vo mene. Sum bif rat šo će idem na gurbet, šo će viđim Beljigrat. Ama i stra a će možem da rabotam, a će možem da deksam kuća?

Kotljina zelje da traskaje. Mati mi grijala voda da se okpem. Vljegla vo soba da me razbudi. Mi donesla sej za na put. Sve sej babof mi prekrojla. Toljku se imalo. Ka sum se ok'paf sum se skačif gore, vo soba so Babeta da se stajm. Babo trajef, ništo ne mi rekof. Cigara ne ga vađaf ot usta. Ruke mu se pritreslje ka me zagrljif. Mati me čekala na čardak i tuje želala da ne ga viđi.

Sum trnaf. Mati na prak stajla sekirće da go preripam. Po mene f'rljila jena kofa voda. I Isma stanala da me isprati. I ona želala. Ka sme iljezlje na sokak Isma se stajla so mene i otišla vo ahar da raspraj stoka.

Dur sme hodilje nis ograđe sum denetisaf S'nce. Se počuljilo na Ravenj da grije cev denj. Mati trčala pret mene, ka dženaze, so kuferće od drvo vo ruke. I Babo so njego iduaf na gurbet i Ismet i sega i ja.

Ne mi vljiza vo glava zaš hitame ka idujeme na gurbet?

Nis ljivadje kamenćića mi vljizalje vo jemenćića dupne, malo-malo pa će zastanem da izvadim kamenće. Mati ne me čekala, ona imala rabota svua.

Ot jen put, samo ot sebe, mi dojde teško, srce mi se stegna ka topkiće. Mi bilo žalj za Babeta, za Matere, za Esma, za Ismeta, za Koritnik, za Ravenj, za ograđe, za drugari, za reka Hajrova. Za sve kakva tekra nema da ge viđim.

Na Garčica, vo ravnoto, mati mi rekla da gaznem trava da ga okine. Ga okinala da kiti vrata i da žela. Take kitila ka ispraćala Babeta, take Ismeta, take i mene.

Na Garčica duaf veter ka svaki put. Duše čujećke, ostajene tuje, bučilje i prajlje veter putnički samo nam pišan. Nekoga moker, so sve, nekoga suh so boljke, sve tuje da bide sait.

Nemaf nikoj, samo ja i mati i Garčica, so duše vo nos, sme čekalje da dojde kamijon da me zeme na gurbet. Ruke gi se treslje, noge gi se šutkalje. Me celjivala i želala. Sum ga čuf ka šepotila: “Allah neka te ispraj. Sega ti ni si glava. Idi so zdravje, dete”!

Jedva gi sum se otkačif od ruke. Krus penđer sum ga poljaf još jen put. Ostanala sama ka kukajca. Veter gi dignaf terljik preko glava.

Mati želajeci otišla doma da me čeka a ja sum otišof na gurbet da budem glava kući.

Hamid Isljami (1959 – 2013), bio je jedan od prvih književnih stvaralaca iz Gore (Rapča). Pisao je pjesme, pripovijetke, a autor je i prve drame napisane na goranskom. Pjesme je pisao na goranskom ali je gotovo svaku prepjevao i na standardni jezik.

Objavljene knjige: Počivaljište (1990), Među nas i vo nas (1993), Devojke na konju (1995), Jusuf i Džemilja (1995), Dolapče (1996), Nebo u čaši vode (1996), Pisma iz Gore (1996), Kameno ogledalo (1997), Nibet Gori (1997), Abdes duše (2000).