Mehmed Hamza: Hapsana i demokratija

Veoma mi je bilo čudno da i zatvorenici glasaju na izborima. Ne zbog toga što glasaju, nego zbog toga što bi me jako interesovalo da gledam i slušam jednu promociju pred takvom publikom.

Retorika bi, vjerovatno bila veoma mučna, nategnuta, jednom riječju ustegnuta, jer bi se strogo vodilo računa šta sme a šta ne sme da se kaže. I, zaista, teme o čemu bi se pričalo su toliko sužene da bi se jedino mogle uputiti pozdravne riječi, kao znak pažnje i brige o ovakvim jadnicima. Ne bi se smelo govoriti o poštenju, krađi, ljudskim pravima, porodičnim obavezama i moralu; ponajmanje o perspektivnoj i svijetloj budućnosti, o razvoju demokratije i pluralizma, jer se upravo svi oni tamo nalaze radi kršenja istih.

Ono o čemu bi se moglo govoriti svedeno je samo na četiri riječi: o poboljšanju hrane, dobrom spavanju, lošem radu i, po potrebi, o skraćenju zatvorske kazne. Složićemo se, za ovo malo se ne isplati organizovati promocije, već zatvorenike treba ostaviti da glasaju po sopstvenom nahođenju.

Nešto nalik zatvoru je i naša sredina. U iskušenju smo da stanemo pred publikom u kojoj sjedi i polovina lopova, koji bi se u normalnim vremenima najvjerovatnije našli iza rešetaka. Dilema je: da li bi imalo smisla držati govore zbog one polovine koja je neuprljana, a da onu polovinu ostavimo praveći se kao da nije ništa bilo. Ili potpuno odustati od promocije ugledavši se na zatvorenički režim.

Mehmed Hamza